So­li­stič­ki kon­cert jed­ne od zvi­je­zda ovo­go­di­šnjeg fe­sti­va­la kla­sič­ne mu­zi­ke „Espre­si­vo“, svjet­ski pri­zna­tog pe­da­go­ga i pi­ja­ni­ste iz zlat­ne ere pi­ja­ni­zma, Vla­di­mi­ra Vi­ar­doa, ko­ji spa­da u red naj­zna­čaj­ni­jih ru­skih i svjet­skih pi­ja­ni­sta da­na­šnji­ce, is­pu­nio je dvo­ra­nu Mi­ni­star­stva kul­tu­re na Ce­ti­nju do po­sled­njeg mje­sta.
Na­kon tri kom­po­zi­ci­je – baj­ke Vi­lja­ma Met­ne­ra „Bez ime­na“, „Ma­gič­na vi­o­li­na“ i „Se­re­na­da“, iz­veo je dvi­je Rah­ma­nji­no­ve tran­skrip­ci­je i to „Uspa­van­ku“ Čaj­kov­skog i Kraj­sle­ro­vu „Lju­bav­nu tu­gu“, a za­tim i ro­man­tič­ne Va­ri­ja­ci­je ru­sko-tur­skog kom­po­zi­to­ra Ka­ra­ma­no­va, kao i fran­cu­skog kom­po­zi­to­ra Oli­vi­jea Me­si­ja­na. Vi­ar­do je za kraj osta­vio De­bi­si­je­ve Pre­li­di­je, a na­kon bur­nih apla­u­za ko­ji­ma ga je pu­bli­ka vi­še pu­ta vra­ća­la na sce­nu, umjet­nik je na bis od­svi­rao Šu­ber­to­vu Se­re­na­du.
- Iako ve­ći­na lju­di mi­sli da se ro­man­tič­na mu­zi­ka za­vr­ši­la kra­jem 19. vi­je­ka, to ni­je isti­na jer će ro­man­tič­na mu­zi­ka po­sto­ja­ti uvi­jek. Za­to sam ve­če­ras svi­rao mu­zi­ku ko­ja je će se na­ći na mom no­vom CD-u, a to je ro­man­tič­na mu­zi­ka 20. vi­je­ka. Sma­tram da kom­po­zi­to­ri kao što su Ka­ra­ma­nov i Me­si­jan po­ka­zu­ju da je mo­gu­će i u mu­zi­ci ko­ja je na­pi­sa­na u 20 vi­je­ku svi­ra­ti ono što se na­zi­va ro­man­tič­no – ka­zao je za „Dan“ Vi­ar­do.
Ko­men­ta­ri­šu­ći re­ak­ci­ju pu­bli­ke on je is­ta­kao da se i ve­ča­ras po­tvr­di­lo da sva­ki umjet­nik na sce­ni osje­ća ko­ju vr­stu ti­ši­ne do­bi­ja, „a ovo je ve­če­ras bi­la vr­lo do­bra ti­ši­na ko­jom je ova sjaj­na pu­bli­ka na­pra­vi­la vr­lo do­bar va­ku­um za slu­ša­nje“.
Uka­zu­ju­ći šta mu­zi­ka ustva­ri zna­či i ka­ko uti­če na lju­de Vi­ar­do je pod­sje­tio da su u vri­je­me ka­da je bi­lo pu­no ra­to­va i ka­da se oruž­jem zvec­ka­lo na sve stra­ne, me­đu voj­ne re­do­ve spar­tan­ske voj­ske uvr­šta­li fla­u­ti­ste ne bi li nji­ho­ve sop­stve­ne voj­ni­ke omek­ša­li da bu­du, ka­ko je re­kao, umje­re­no raz­ja­re­ni.
- U tom smi­slu sma­tram da je jed­na od ulo­ga „Espre­si­va“ po­put fla­u­ti­sta u spar­tan­skoj voj­sci, da lju­de uči­ni vi­še lju­di­ma – re­kao je Vi­ar­do, pi­ja­ni­sta svjet­skog re­no­mea ko­ji je još 1973. na­kon ap­so­lut­ne po­bje­de i osvo­je­ne zlat­ne me­da­lje na me­đu­na­rod­nom tak­mi­če­nju Van Kli­burn, ste­kao ne­iz­mjer­no po­što­va­nje i di­vlje­nje ka­ko pu­bli­ke ta­ko i struč­ne kri­ti­ke.Z.P.


Mu­zi­ka za sve

Pi­ja­ni­sta Bo­jan Mar­ti­no­vić, ka­že da Vi­ar­do svo­jom po­seb­no­šću, sa­vr­še­nom kon­cen­tra­ci­jom i ne­po­gre­ši­vom in­tu­i­ci­jom u fra­zi­ra­nju, na­mag­ne­ti­san ar­se­na­lom naj­ta­na­ni­jih osje­ća­nja, pli­je­ni i osva­ja no­ve pro­sto­re i audi­to­ri­ju­me te da nje­gov iz­raz osta­je uvi­jek čist, svjež i do­pa­dljiv.
- Mu­zi­ka ma­e­stra Vi­ra­doa je otvo­re­na, ži­vog du­ha, de­nun­ci­ra sve fi­zi­o­lo­ško. On ži­vi mu­zi­ku, su­o­ča­va­ju­ći se di­rekt­no sa njom, sa onim li­je­pim, sa onim ru­žnim. Po­ne­kad se či­ni da se mu­zi­ka de­ša­va sa­ma po se­bi. Bez ika­kvih in­pu­ta. Sva­ki do­dir sa pu­bli­kom i mu­zi­kom za nje­ga je­ste du­bo­ki pro­ces sa­mo­spo­zna­je, is­tra­ži­va­nja su­šti­ne i po­sto­ja­nja umjet­nič­kog bi­ća i iz­ra­za, kao i di­je­lje­nja sre­će, tra­gi­zma, ra­do­sti, tu­ge, eufo­ri­je, ek­sta­ze i stra­sti. Mu­zi­ka ma­e­stra Vi­ar­doa je uni­ver­zal­na i sva­či­ja – ka­zao je Mar­ti­no­vić.